Blog

Infekcije glistama su prilično česte kod dece, naročito kod onih koji borave u kolektivima poput vrtića i škola.

Gliste su paraziti koji naseljavaju ljudski digestivni sistem, a najčešći tip glista kod dece su dečje gliste ili enterobijaza (poznate i kao Enterobius vermicularis).

Ova vrsta parazita može izazvati različite simptome, uključujući svrab i nelagodnost, ali srećom, infekcija se lako leči.

U ovom tekstu ćemo razmotriti kako se deca mogu zaraziti glistama, kako prepoznati simptome i šta roditelji mogu preduzeti kako bi zaštitili svoje dete.

Šta su gliste?

Gliste su parazitski crvi koji mogu naseliti ljudska creva. Postoji nekoliko različitih vrsta glista, ali kod dece su najčešći uzročnici infekcija:

• Dečje gliste (Enterobius vermicularis): Najčešći tip glista kod dece. Ovi sitni crvi naseljavaju debelo crevo i polažu jaja oko analnog otvora, izazivajući svrab.
• Okrugle gliste (Ascaris lumbricoides): Ovi paraziti su ređi, ali mogu izazvati ozbiljnije simptome kod dece, uključujući bolove u stomaku i probavne smetnje.
• Trakavice (Taenia): Takođe se ređe javljaju, ali mogu uzrokovati različite gastrointestinalne probleme.

Najčešći način zaraze glistama je putem gutanja njihovih jaja, koja se lako šire putem kontakta sa kontaminiranim površinama, rukama ili hranom.

Kako se deca zaraze glistama?

Infekcije glistama su rezultat unosa jaja glista u organizam. Najčešći način na koji deca dobijaju gliste je kroz prljave ruke, zaražene predmete, kontaminiranu hranu ili kontakt sa zaraženim osobama.

Načini zaraze uključuju:

• Kontakt sa kontaminiranim površinama: Deca koja dodiruju zaražene površine, kao što su igračke, kvake ili posteljina, a zatim stavljaju ruke u usta, mogu uneti jaja glista u organizam.
• Zaražena hrana i voda: Konzumacija nepravilno oprane hrane ili kontaminirane vode može dovesti do infekcije.
• Kontakt sa zaraženim osobama: Glistama se lako prenosi unutar porodica ili grupa, jer deca često dodiruju zaražene površine i prenose jaja putem ruku, posebno ako ne peru ruke pravilno.

Nakon što se jaja glista progutaju, dospevaju u creva, gde se razvijaju u odrasle gliste koje polažu jaja, izazivajući infekciju.

Simptomi glista kod dece

Simptomi infekcije glistama mogu varirati u zavisnosti od vrste glista i težine infekcije, ali najčešći simptomi dečjih glista su:

1. Svrab u predelu anusa: Ovo je najčešći simptom, naročito noću, jer ženske gliste polažu jaja u predelu analnog otvora, što izaziva jak svrab.
2. Nemir i nesanica: Zbog svraba i nelagode, deca mogu imati problema sa spavanjem i postati razdražljiva.
3. Bolovi u stomaku: Deca mogu imati blage bolove u stomaku, nadutost ili mučninu.
4. Gubitak apetita ili promene u apetitu: Infekcija glistama može uticati na dečiji apetit, pa deca mogu pokazivati smanjen ili, ređe, povećan apetit.
5. Vaginalni svrab kod devojčica: U nekim slučajevima, jaja glista mogu dospeti u predelu genitalija, izazivajući iritaciju i svrab.
6. Vidljive gliste u stolici ili donjem vešu: U težim slučajevima, roditelji mogu primetiti sitne bele crviće u stolici deteta ili na donjem vešu.

Dijagnoza glista kod dece

Dijagnoza infekcije glistama obično se postavlja na osnovu simptoma i fizičkog pregleda. Lekar može preporučiti nekoliko metoda za potvrdu infekcije:

• Test trakom: Ovaj jednostavan test podrazumeva stavljanje lepljive trake na analni otvor ujutro pre nego što dete ide u toalet ili se okupa. Jaja glista će ostati na traci, koja se zatim pregleda pod mikroskopom.
• Pregled stolice: U nekim slučajevima, lekar može tražiti analizu stolice kako bi potvrdio prisustvo jaja ili odraslih glista.

Lečenje glista kod dece

Lečenje glista je jednostavno i efikasno, obično uključuje antiparazitske lekove koji uništavaju gliste u organizmu. Ipak, lekove treba da prepiše lekar, pa se obratite svom pedijatru.

Najčešće korišćeni lekovi za lečenje glista kod dece su mebendazol ili albendazol. Lek se obično daje u jednoj dozi, koja se može ponoviti nakon dve nedelje kako bi se eliminisale gliste koje su se razvile iz preostalih jaja.

Važni saveti tokom lečenja:

• Svi članovi porodice treba da se leče: Glistama se lako prenosi među članovima porodice, pa je preporučljivo da se svi leče, čak i ako nemaju simptome.
• Održavanje higijene: Redovno pranje ruku, kratko sečenje noktiju i svakodnevna promena posteljine i donjeg veša pomažu u sprečavanju ponovne infekcije.
• Pranje veša i posteljine na visokim temperaturama: Jaja glista mogu preživeti na tkaninama, pa je važno prati posteljinu i odeću na visokim temperaturama.

Prevencija infekcije glistama

Iako infekcije glistama nisu opasne, važno je preduzeti korake za njihovu prevenciju, posebno kod male dece koja su u kontaktu sa većim grupama. Sledeći saveti mogu pomoći u prevenciji:

• Pranje ruku: Učite decu da redovno i temeljno peru ruke, posebno pre jela, posle korišćenja toaleta i nakon igranja napolju.
• Higijena noktiju: Održavanje noktiju kratkim i čistim smanjuje šanse da deca nesvesno unesu jaja glista u usta.
• Često pranje posteljine i odeće: Redovno menjanje i pranje posteljine, pidžama i donjeg veša pomaže u smanjenju rizika od infekcije.
• Održavanje higijene u domu: Često čišćenje i dezinfekcija površina, igraonica i igračaka može smanjiti širenje jaja glista.

Kada se obratiti lekaru?

Iako infekcija glistama obično nije ozbiljna, važno je obratiti se lekaru ako primetite sledeće:

• Jak svrab koji ne prolazi ili se pogoršava.
• Vidljive gliste u stolici ili donjem vešu deteta.
• Smanjen apetit, gubitak težine ili umor.
• Uporni bolovi u stomaku ili drugi simptomi gastrointestinalnih tegoba.

Lekar će preporučiti odgovarajući tretman i savete kako sprečiti dalje širenje infekcije.

Zaključak

Glistama kod dece su česta infekcija koja može izazvati nelagodu, ali se lako dijagnostikuje i leči.

Roditelji treba da budu svesni simptoma, posebno svraba u predelu anusa, i da preduzmu korake kako bi održali higijenu i sprečili širenje infekcije unutar porodice.

Uz pravilno lečenje i preventivne mere, infekcija glistama može se brzo i efikasno rešiti.

Hemangiom kod beba je benigni (dobroćudni) vaskularni tumor koji nastaje usled abnormalnog rasta krvnih sudova u koži.

Obično se pojavljuje ubrzo nakon rođenja i može rasti tokom prvih meseci života pre nego što se postepeno povuče.

Iako je hemangiom u većini slučajeva bezopasan, može izazvati zabrinutost kod roditelja, posebno ako se nalazi na licu ili brzo raste.

U ovom tekstu objasnićemo šta je hemangiom, koje vrste postoje, kako se dijagnostikuje i leči.

Šta je hemangiom?

Hemangiomi su najčešći benigni tumori krvnih sudova kod novorođenčadi i male dece. Javljaju se kod oko 5% beba i češće se primećuju kod devojčica, prevremeno rođene dece i blizanaca.

Oni su posledica prekomernog umnožavanja ćelija koje oblažu krvne sudove i mogu biti prisutni pri rođenju ili se razviti u prvim nedeljama života.

Vrste hemangioma kod beba

Hemangiomi se mogu podeliti u dve glavne kategorije:

1. Površinski hemangiom (kapilarni hemangiom) – Naziva se još i „jagodičasti“ hemangiom jer ima jarko crvenu boju i izdignutu površinu nalik jagodi. Nalazi se u površinskim slojevima kože i najčešće se javlja na licu, vratu, leđima i ekstremitetima.

2. Duboki hemangiom (kavernozni hemangiom) – Nalazi se u dubljim slojevima kože i može izgledati kao plavičasta ili ljubičasta oteklina. Ponekad može biti manje uočljiv na početku, ali raste u prvih nekoliko meseci života.

3. Mešoviti hemangiom – Kombinacija površinskog i dubokog hemangioma, koji može imati i crvenu i plavičastu komponentu.

Kako se hemangiom razvija?

• Faza rasta (proliferacije) – Hemangiom obično raste tokom prvih 6 do 12 meseci života.

• Faza stabilizacije – Nakon prve godine, rast se usporava i dolazi do stagnacije.

• Faza povlačenja (involucije) – Oko 50% hemangioma se povuče do pete godine života, a do sedme godine većina nestane potpuno ili ostavi minimalne promene na koži.

Kada hemangiom zahteva lečenje?

Većina hemangioma ne zahteva nikakav tretman i spontano nestane, ali u nekim slučajevima je potrebno medicinsko praćenje i terapija:

• Ako brzo raste i ugrožava funkciju organa (npr. oko, nos, usne, grlo).

• Ako dolazi do ulceracije (otvaranja rane) i krvarenja.

• Ako izaziva estetske probleme, naročito na licu.

• Ako je na mestima sklonim iritaciji (npr. u predelu pelena, ispod ruke, na vratu).

Lečenje hemangioma kod beba

• Praćenje i čekanje – U većini slučajeva, lekar će samo pratiti hemangiom kako bi se osiguralo da se prirodno povlači.

• Beta-blokatori (propranolol) – U težim slučajevima, oralni propranolol se koristi za smanjenje veličine hemangioma.

• Topikalna terapija (timolol gel) – Može se koristiti kod manjih hemangioma na površini kože.

• Kortikosteroidi – Ponekad se koriste ako propranolol nije opcija.

• Laserska terapija – Koristi se za hemangiome koji ne prolaze u potpunosti ili ostavljaju trajne promene na koži.

Da li hemangiom ostavlja posledice?

Većina hemangioma nestane bez traga, ali u nekim slučajevima može ostaviti:

• Blage promene na koži (bledu ili naboranu kožu).

• Ožiljke ako je došlo do ulceracije.

• Minimalne vaskularne promene u retkim slučajevima.

Kada se obratiti lekaru?

Iako su hemangiomi obično bezopasni, obavezno se konsultujte sa pedijatrom ako:

• Hemangiom brzo raste ili menja boju.

• Se nalazi blizu očiju, nosa, usta ili genitalnog područja.

• Počinje da krvari, ulcerira ili izaziva bol.

• Se ne smanjuje nakon druge godine života.

Zaključak

Hemangiomi kod beba su uobičajeni i uglavnom bezopasni vaskularni tumori koji prolaze spontano.

Ipak, važno je redovno ih pratiti, posebno ako rastu ili se nalaze na osetljivim mestima.

U slučajevima kada je potrebno lečenje, postoje sigurne i efikasne metode koje pomažu u njihovom smanjenju i sprečavanju komplikacija.

Ako imate bilo kakvu zabrinutost, najbolje je obratiti se pedijatru radi pravilne procene i saveta.

Roditelji, posebno oni koji su prvi put u toj ulozi, često brinu o telesnoj temperaturi svoje bebe.

Temperatura tela može varirati u zavisnosti od doba dana, aktivnosti bebe i načina merenja, ali važno je znati koje vrednosti se smatraju normalnim, a kada je potrebno obratiti se lekaru.

Koja je normalna temperatura kod beba?

Normalna telesna temperatura kod beba kreće se u rasponu od 36,5°C do 37,5°C.

Vrednost može blago varirati u zavisnosti od toga kako se meri:

• Rektalno (najprecizniji način): 36,6–37,9°C

• Oralno: 35,5–37,5°C

• Aksilarno (ispod pazuha): 36,5–37,3°C

• Timpanično (u uhu): 35,8–38°C

Blage varijacije su normalne, a temperatura može biti nešto viša uveče nego ujutru.

Šta utiče na temperaturu kod beba?

Neke prirodne promene mogu uticati na bebin telesni termoregulacioni sistem:

• Fizička aktivnost – Pokreti, plač ili dojenje mogu blago povisiti temperaturu.

• Okolina – Toplija odeća ili boravak u toplom prostoru može izazvati prolazno povećanje temperature.

• Nicanje zubića – Može dovesti do blagog porasta telesne temperature, ali obično ne prelazi 38°C.

• Nerazvijen krvotok – Bebe često imaju hladne i modre šake i stopala, što je posledica nezrelog cirkulatornog sistema. Telo prioritizuje toplotu za vitalne organe, dok su ekstremiteti slabije prokrvljeni.

Hladne i modre šake i stopala kod beba

Hladne šake i stopala su uobičajena pojava kod novorođenčadi i nisu razlog za zabrinutost ako je ostatak tela bebe topao i ružičast.

Ovo se dešava jer se bebin krvotok još uvek razvija i fokusira na unutrašnje organe.

Takođe, bebe ne mogu efikasno regulisati temperaturu kao odrasli, pa su njihove ruke i noge često hladnije.

Međutim, obratite se lekaru ako su šake i stopala i dalje hladni i modri čak i u toploj sredini, ili ako beba pokazuje dodatne simptome poput letargije, plavih usana ili poteškoća sa disanjem.

Kada se smatra da beba ima povišenu temperaturu?

Povišena temperatura kod beba zavisi od načina merenja:

• Blago povišena temperatura: 37,5–38°C

• Groznica (povišena telesna temperatura): Preko 38°C rektalno ili 37,5°C aksilarno

• Visoka temperatura: Iznad 39°C

Kada se obratiti pedijatru?

Roditelji treba da se jave lekaru ako:

• Beba mlađa od 3 meseca ima temperaturu iznad 38°C, bez obzira na druge simptome.

• Beba od 3 do 6 meseci ima temperaturu preko 38,5°C i/ili deluje malaksalo.

• Beba starija od 6 meseci ima temperaturu iznad 39°C, posebno ako traje duže od 24 sata.

• Beba pokazuje simptome poput:

  • Letargije, odbijanja hrane i pića

  • Ubrzanog disanja

  • Konvulzija (febrilni napadi)

  • Osipa ili ukočenog vrata

Kako pravilno meriti temperaturu?

• Rektalno: Najtačniji način, posebno kod novorođenčadi.

• Aksilarno: Jednostavno, ali manje precizno.

• Timpanično: Brzo i pouzdano ako se pravilno koristi.

• Bezkontaktni termometri: Mogu biti korisni, ali nisu uvek precizni.

Kako pomoći bebi sa povišenom temperaturom?

• Održavajte hidrataciju – Dojenje ili često nudite vodu starijim bebama.

• Održavajte prijatnu temperaturu u sobi (oko 21°C) i koristite laganu odeću.

• Kupka mlakom vodom – Može pomoći u snižavanju temperature.

• Lekovi za snižavanje temperature – Paracetamol ili ibuprofen, ali samo uz konsultaciju sa lekarom.

Zaključak

Temperatura kod beba može prirodno varirati, ali je važno znati kada se radi o normalnoj pojavi, a kada je signal za posetu lekaru.

Hladne šake i stopala su uobičajena pojava kod beba i često nisu razlog za brigu, osim ako su stalno modre i hladne uz druge simptome.

Praćenje bebinog ponašanja i drugih znakova ključni su za procenu ozbiljnosti stanja.

Ako ste u dilemi, uvek je najbolje konsultovati se sa pedijatrom kako biste bili sigurni u ispravan pristup.

Streptokoke su bakterije koje mogu izazvati različite infekcije kod dece, od blagih upala grla do ozbiljnijih oboljenja.

Najčešći uzročnik infekcija kod dece je Streptococcus pyogenes (grupa A streptokoka), koja izaziva streptokoknu anginu i može dovesti do komplikacija ako se ne leči pravilno.

U ovom tekstu ćemo objasniti šta su streptokoke, kako prepoznati infekciju, koje su moguće komplikacije i kako se leče.

Kako se streptokoke prenose?

Streptokokne infekcije su veoma zarazne i šire se:

• Kapljičnim putem – kašljanjem, kijanjem ili bliskim kontaktom sa zaraženom osobom.

• Direktnim kontaktom – preko ruku, zajedničkih predmeta, igračaka ili pribora za jelo.

• Dodirivanjem kontaminiranih površina, a zatim dodirivanjem nosa, usta ili očiju.

Simptomi streptokoknih infekcija kod dece

Najčešće infekcije uzrokovane streptokokama kod dece su:

1. Streptokokna angina (upala grla)

   • Naglo nastala jaka bol u grlu

   • Poteškoće pri gutanju

   • Visoka temperatura

   • Crveno i otečeno grlo sa belim ili gnojnim naslagama

   • Uvećani limfni čvorovi na vratu

   • Glavobolja i bolovi u stomaku

2. Šarlah – Ako streptokokna infekcija proizvodi određene toksine, može doći do razvoja šarlaha, koji uključuje:

   • Crveni osip po telu koji podseća na brusni papir

   • Visoku temperaturu

   • Jezik koji može biti beo, a zatim crvenkast („malinasti jezik“)

   • Ljuštenje kože nakon povlačenja osipa

3. Impetigo – Površinska kožna infekcija koju karakterišu:

   • Crvene ranice prekrivene žućkastim krastama

   • Najčešće se javlja na licu i rukama

   • Može se širiti grebanjem i dodirom

4. Invazivne streptokokne infekcije – Retke, ali ozbiljne infekcije poput streptokokne upale pluća, meningitisa ili sepse, koje zahtevaju hitnu medicinsku pomoć.

Dijagnoza streptokoknih infekcija

Kako bi se postavila tačna dijagnoza, lekar može koristiti:

• Brzi test na streptokoke – Bris grla može brzo pokazati prisustvo bakterija.

• Kultura brisa grla – Ako brzi test nije konačan, uzorak se može poslati na laboratorijsku analizu.

• Krvne analize – U nekim slučajevima se rade testovi kako bi se isključile komplikacije.

Lečenje streptokoknih infekcija kod dece

• Antibiotska terapija – Streptokokne infekcije se najčešće leče penicilinom ili amoksicilinom, koje je važno uzimati prema uputstvu lekara.

• Simptomatska terapija – Lekovi za snižavanje temperature (paracetamol, ibuprofen) mogu pomoći u ublažavanju bola i nelagodnosti.

• Povećan unos tečnosti – Topli čajevi, supe i voda pomažu u hidrataciji i olakšavanju simptoma.

• Odmor – Važno je da dete odmara dok simptomi ne prođu.

• Izolacija – Kako bi se sprečilo širenje infekcije, dete treba da ostane kod kuće najmanje 24 sata nakon početka terapije antibioticima.

Moguće komplikacije nelečene infekcije

Ako se streptokokna infekcija ne leči na vreme, može izazvati ozbiljne komplikacije kao što su:

• Reumatska groznica – Može uticati na srce, zglobove i nervni sistem.

• Glomerulonefritis – Infekcija može izazvati upalu bubrega.

• Peritonzilarni apsces – Gnojna infekcija oko krajnika koja može otežati disanje.

• Post-streptokokni sindromi – Autoimune reakcije izazvane bakterijama.

Prevencija streptokoknih infekcija kod dece

• Pranje ruku sapunom i vodom, posebno pre obroka i nakon kontakta sa bolesnim osobama.

• Izbegavanje deljenja pribora za jelo, čaša i četkica za zube.

• Pokrivanje usta i nosa pri kašljanju ili kijanju.

• Redovno čišćenje igračaka i predmeta koje dete često koristi.

• Jačanje imuniteta zdravom ishranom, dovoljno sna i fizičkom aktivnošću.

Zaključak

Streptokokne infekcije kod dece su česte, ali uz pravilnu dijagnozu i adekvatno lečenje, mogu se brzo i efikasno izlečiti.

Važno je prepoznati simptome na vreme i konsultovati se sa lekarom kako bi se sprečile moguće komplikacije.

Pravilna higijena i zdrave navike ključni su faktori u prevenciji streptokoknih infekcija i očuvanju zdravlja dece.

Svaki roditelj se bar jednom suočio s dilemom: da li je u pitanju obična prehlada ili nešto ozbiljnije što zahteva posetu lekaru? U ovakvim situacijama, od velike je pomoći ako već poznajemo osnovne razlike između virusnih i bakterijskih infekcija.

Ukoliko niste sigurni kako da procenite simptome svog deteta, posavetujte se sa pedijatrom koji će na osnovu pregleda i analiza doneti odgovarajuću odluku o daljem lečenju.

Kako nastaju infekcije?

Virusne infekcije, poput prehlade i gripa, uzrokovane su virusima koji se najčešće prenose kapljičnim putem – kijanjem, kašljanjem ili direktnim kontaktom. Bakterijske infekcije su izazvane bakterijama i često se javljaju kao komplikacija virusne infekcije kada organizam oslabi.

Simptomi – šta ukazuje na virus, a šta na bakteriju?

• Virusna infekcija: Postepen početak simptoma, curenje nosa, blago povišena temperatura, suvi kašalj, bol u grlu, dete je generalno aktivno.
• Bakterijska infekcija: Nagli početak, visoka temperatura (preko 39°C), lokalizovani bol (npr. uhu, sinusu, grlu), gnojni sekret iz nosa ili grla, dete deluje malaksalo i klonulo.

CRP i krvna slika – kada su potrebni?

Jedan od načina da se napravi razlika jeste analiza krvi:

• CRP (C-reaktivni protein): Povišen kod bakterijskih infekcija (najčešće preko 40 mg/L), dok je kod virusnih infekcija umeren ili blago povišen.
• Leukociti (bele krvne ćelije): Povišeni kod bakterijskih infekcija, uz često povećan broj neutrofila. Kod virusnih infekcija može biti povišen broj limfocita.

Ove analize nisu uvek potrebne, ali mogu pomoći lekaru da odluči da li je potreban antibiotik ili ne.

Da li koristiti antibiotike?

Antibiotici se koriste isključivo kod bakterijskih infekcija. Davanje antibiotika „za svaki slučaj“ kod virusnih infekcija ne samo da ne pomaže, već može štetiti jer slabi imunitet i doprinosi razvoju rezistencije.

Koliko traje oporavak?

Virusne infekcije najčešće traju 5-7 dana i prolaze bez posebne terapije. Bakterijske zahtevaju ciljano lečenje i kontrolu kod lekara. Ako simptomi traju duže od 7 dana ili se pogoršavaju, važno je obratiti se lekaru.

Kada treba otići kod pedijatra?

Obavezno se obratite lekaru ako:

• Temperatura traje duže od tri dana
• Dete odbija hranu i tečnost
• Kašalj se pogoršava ili traje duže od 10 dana
• Dete je pospano, bez energije, teško diše ili ima bolove

Zaključak

Razlikovanje virusne i bakterijske infekcije može biti zbunjujuće, ali osnovne smernice pomažu roditeljima da bolje razumeju simptome i pravovremeno potraže pomoć. Najvažnije je ne lečiti dete na svoju ruku, posebno ne antibioticima bez preporuke lekara.

Ukoliko imate nedoumice ili je vašem detetu potrebna procena, zakažite pregled u našoj klinici – naš tim pedijatara pružiće stručnu i brižnu podršku.

Urinarne infekcije kod dece su česta zdravstvena tegoba koja može izazvati nelagodnost i komplikacije ako se ne leče na vreme.

One nastaju kada bakterije uđu u urinarni trakt i izazovu infekciju, najčešće u bešici (cistitis) ili bubrezima (pijelonefritis).

U ovom tekstu ćemo objasniti uzroke, simptome, dijagnostiku i lečenje urinarnih infekcija kod dece, kao i mere prevencije.

Uzroci urinarnih infekcija kod dece

Urinarne infekcije kod dece najčešće su izazvane bakterijom Escherichia coli, koja prirodno živi u digestivnom traktu, ali može dospeti u urinarni trakt. Ostali mogući uzroci uključuju:

• Nedovoljna higijena – Loše brisanje nakon toaleta ili retko menjanje pelena može dovesti do širenja bakterija.

• Zadržavanje urina – Deca koja izbegavaju odlazak u toalet mogu povećati rizik od infekcija.

• Anomalije urinarnog trakta – Kongenitalne malformacije mogu otežati normalan protok urina, povećavajući šanse za infekciju.

• Slab imuni sistem – Deca sa oslabljenim imunitetom sklonija su infekcijama.

• Upotreba sapuna i kupki sa jakim mirisima – Ovi proizvodi mogu iritirati uretru i olakšati ulazak bakterija.

• Povratni refluks urina (vezikoureteralni refluks – VUR) – Kod nekih beba i male dece, urin se može vraćati iz bešike nazad u uretere, a ponekad i do bubrega, umesto da normalno izlazi iz tela. Ovaj povratni tok može stvoriti povoljno okruženje za razvoj bakterija i ponavljajućih infekcija. VUR je često urođena anatomska karakteristika koja se u blažim slučajevima spontano povlači kako dete raste, ali u težim slučajevima može zahtevati medicinski tretman.

Simptomi urinarnih infekcija kod dece

Simptomi mogu varirati u zavisnosti od uzrasta deteta i težine infekcije. Kod novorođenčadi i male dece, simptomi mogu biti nespecifični, dok starija deca obično imaju izraženije tegobe.

Najčešći simptomi urinarnih infekcija uključuju:

• Bol i peckanje prilikom mokrenja

• Učestalo mokrenje ili osećaj hitnosti

• Zamućen ili neprijatan miris urina

• Povišena telesna temperatura

• Bol u donjem delu stomaka ili leđima

• Razdražljivost i slab apetit kod beba

• Mokrenje u krevet kod dece koja su već naučila kontrolu bešike

Ako se infekcija proširi na bubrege, simptomi mogu biti ozbiljniji i uključivati visoku temperaturu, drhtavicu, bol u leđima i povraćanje.

Dijagnoza urinarnih infekcija

Da bi se postavila tačna dijagnoza, lekar će obično tražiti:

• Analizu urina – Testiranje uzorka urina na prisustvo bakterija i belih krvnih zrnaca.

• Kulturu urina – Identifikacija tačnog uzročnika infekcije i određivanje odgovarajuće terapije.

• Ultrazvučni pregled bubrega i bešike – Preporučuje se kod dece sa ponavljajućim infekcijama kako bi se isključile strukturne anomalije.

• Mikciona cistoureterografija (MCUG/VCUG) – Ovaj specijalni rendgenski test koristi se za otkrivanje vezikoureteralnog refluksa kod dece sa ponavljajućim infekcijama.

Lečenje urinarnih infekcija kod dece

Lečenje urinarnih infekcija zavisi od ozbiljnosti infekcije i uzrasta deteta:

• Antibiotska terapija – Lekar će prepisati odgovarajući antibiotik na osnovu rezultata analize urina.

• Unos tečnosti – Povećan unos vode pomaže u ispiranju bakterija iz urinarnog trakta.

• Redovno mokrenje – Decu treba podsticati da idu u toalet čim osete potrebu.

• Odmor i simptomatsko lečenje – Kod bola i temperature mogu se koristiti lekovi poput paracetamola ili ibuprofena, prema preporuci lekara.

• Lečenje vezikoureteralnog refluksa – Kod blažih oblika VUR-a, lekari često preporučuju preventivnu antibiotsku terapiju kako bi se smanjio rizik od infekcija dok dete ne preraste problem. U težim slučajevima, može biti potrebna hirurška intervencija kako bi se ispravila anatomska anomalija i sprečilo vraćanje urina u bubrege.

Prevencija urinarnih infekcija kod dece

Kako biste smanjili rizik od urinarnih infekcija, preporučuju se sledeće mere:

• Održavanje pravilne higijene intimne regije.

• Podsticanje deteta da redovno prazni bešiku.

• Unos dovoljne količine tečnosti, naročito vode.

• Korišćenje pamučnog donjeg veša koji omogućava koži da diše.

• Izbegavanje predugog sedenja u mokrim kupaćim kostimima.

• Korišćenje blagih, neiritirajućih proizvoda za pranje intimne regije.

• Redovno praćenje dece sa vezikoureteralnim refluksom kako bi se sprečile komplikacije.

Zaključak

Urinarne infekcije kod dece su česta pojava, ali se mogu efikasno lečiti i sprečiti pravilnom higijenom i zdravim navikama.

Ako primetite simptome koji ukazuju na infekciju, važno je što pre se obratiti lekaru radi dijagnoze i odgovarajućeg tretmana.

Anemija ili malokrvnost kod dece je stanje u kojem telo nema dovoljno zdravih crvenih krvnih zrnaca ili hemoglobina, što može dovesti do smanjenog prenosa kiseonika u organizmu.

Iako može biti blaga i prolazna, anemija ponekad zahteva pažnju i tretman kako bi se sprečile ozbiljnije komplikacije.

Uzroci anemije kod dece

Anemija može nastati usled različitih faktora, a najčešći uzroci uključuju:

• • Nedostatak gvožđa – Najčešći uzrok anemije kod dece je deficit gvožđa u ishrani, koji može nastati zbog neadekvatnog unosa hrane bogate gvožđem ili loše apsorpcije.
  • Brz rast i povećana potreba za gvožđem – Bebe, mala deca i adolescenti imaju povećane potrebe za gvožđem zbog ubrzanog rasta.
  • Nedostatak vitamina B12 i folne kiseline – Ovi vitamini su ključni za proizvodnju crvenih krvnih zrnaca, a njihov nedostatak može dovesti do megaloblastne anemije.
  • Hronične infekcije i bolesti – Bolesti poput celijakije, inflamatornih bolesti creva, hronične infekcije ili bolesti bubrega mogu smanjiti proizvodnju crvenih krvnih zrnaca.
  • Genetski faktori – Nasledni poremećaji poput srpaste anemije ili talasemije mogu uzrokovati hroničnu anemiju.
  • Gubitak krvi – Unutrašnja krvarenja u digestivnom traktu ili česta krvarenja iz nosa mogu uzrokovati gubitak gvožđa i anemiju.

Kako prepoznati anemiju kod dece?

Simptomi anemije mogu varirati u zavisnosti od uzroka i težine stanja.

Najčešći znaci uključuju:

• Bledilo kože, usana i unutrašnjosti kapaka

• Umor i slabost

• Brzo zamaranje pri fizičkim aktivnostima

• Nedostatak koncentracije i problemi u učenju

• Glavobolje i vrtoglavica

• Lomljivi nokti i kosa

• Ubrzan rad srca i kratak dah u težim slučajevima

• Hladne ruke i noge

Ukoliko primetite neki od ovih simptoma, važno je konsultovati se sa pedijatrom radi dijagnostike i dalje procene.

Dijagnostika anemije

Dijagnostika anemije obuhvata:

• Krvne analize: Kompletna krvna slika (KKS) meri nivo hemoglobina i broj crvenih krvnih zrnaca.

• Serumsko gvožđe i feritin: Ovi testovi pokazuju rezerve gvožđa u organizmu.

• Dodatne analize: U nekim slučajevima, lekar može preporučiti dodatne testove kako bi identifikovao uzrok anemije.

Lečenje anemije kod dece

Lečenje zavisi od uzroka anemije, a najčešće mere uključuju:

• Ishrana bogata gvožđem: Namirnice poput crvenog mesa, jaja, spanaća, mahunarki i orašastih plodova mogu pomoći u poboljšanju nivoa gvožđa.

• Dodaci ishrani: U slučajevima ozbiljnog nedostatka gvožđa, lekar može preporučiti suplemente gvožđa.

• Lečenje osnovne bolesti: Ako je anemija posledica drugog medicinskog stanja, neophodno je lečiti osnovni uzrok.

• Redovne kontrole: Praćenje nivoa hemoglobina i feritina ključno je za uspešno lečenje.

Prevencija anemije kod dece

Prevencija anemije podrazumeva:

• Raznovrsnu i nutritivno bogatu ishranu.

• Unos vitamina C koji pomaže apsorpciju gvožđa.

• Redovne medicinske kontrole kako bi se rano uočili znaci anemije.

Zaključak

Anemija kod dece može uticati na njihov rast, razvoj i svakodnevne aktivnosti, ali se uz pravilnu ishranu, redovne kontrole i odgovarajući tretman može uspešno lečiti i prevenirati.

Ako sumnjate da vaše dete ima anemiju, obavezno se obratite pedijatru radi daljih analiza i saveta.

Čmičak, poznat i kao hordeolum, je bolna, crvena oteklina na kapku koja nastaje zbog upale lojnih ili znojnih žlezda.

Iako nije ozbiljno stanje, može biti neprijatno i izazvati nelagodnost kod dece.

Razumevanje uzroka, simptoma i načina lečenja može pomoći roditeljima da prepoznaju čmičak na vreme i primene adekvatan tretman.

Uzroci nastanka čmička kod dece

Čmičak se obično razvija kao posledica bakterijske infekcije, najčešće bakterijom Staphylococcus aureus, ali postoje i drugi faktori koji mogu doprineti njegovom nastanku:

• Dodirivanje očiju prljavim rukama: Deca često nesvesno trljaju oči, što može uneti bakterije u folikule trepavica.

• Slab imunitet: Deca sa oslabljenim imunitetom sklonija su razvoju infekcija, uključujući i čmičak.

• Nedovoljna higijena: Korišćenje prljavih peškira, jastučnica ili nedovoljno često pranje ruku može doprineti širenju bakterija.

• Prekomerno gledanje u ekran pre spavanja: Provođenje previše vremena ispred ekrana u kasnim poslepodnevnim satima može doprineti nastanku čmička. Kada su deca umorna, trepću ređe, što može dovesti do nakupljanja sekreta u suznim kanalima i njihovog zapušenja, stvarajući pogodnu sredinu za razvoj infekcije.

• Alergije i iritacije: Deca sa sezonskim alergijama ili osetljivošću na prašinu i polen mogu češće razviti čmičak zbog povećanog trljanja očiju.

Simptomi čmička kod dece

Čmičak je lako prepoznati po sledećim simptomima:

• Crvenilo i bolna oteklina na ivici kapka.

• Osećaj stranog tela u oku.

• Povećano suzenje oka.

• Osetljivost na svetlost.

• Prisustvo male gnojne tačke na vrhu otoka.

• U nekim slučajevima, blago zamućenje vida zbog otoka kapka.

Lečenje čmička kod dece

U većini slučajeva, čmičak prolazi sam od sebe u roku od nekoliko dana, ali postoje mere koje mogu ubrzati oporavak i smanjiti nelagodnost:

• Topli oblozi: Stavljanje toplog, čistog peškira na oko nekoliko puta dnevno pomaže otvaranju začepljenih kanalića i omogućava da se sekret prirodno drenira.

• Održavanje higijene: Redovno pranje ruku i izbegavanje dodirivanja očiju sprečava širenje infekcije.

• Izbegavanje nošenja kontaktnih sočiva: Ako dete koristi sočiva, treba ih privremeno zameniti naočarima dok čmičak ne prođe.

• Ne cediti čmičak: Pokušaj istiskivanja može pogoršati infekciju i dovesti do komplikacija.

• Korišćenje antibakterijskih masti: U slučajevima upornog ili učestalog čmička, lekar može preporučiti antibiotsku mast ili kapi za oči.

Kada posetiti lekara?

U većini slučajeva, čmičak prolazi bez potrebe za medicinskom intervencijom. Međutim, potrebno je obratiti se lekaru ako:

• Oteklina ne prolazi ni nakon nedelju dana.

• Čmičak se često vraća.

• Pojavi se jaka bol, crvenilo i otok koji se širi na ostatak kapka.

• Dete ima povišenu temperaturu ili simptome opšte infekcije.

Prevencija čmička kod dece

Kako biste smanjili rizik od nastanka čmička, preporučuju se sledeće mere:

• Podstičite dete da redovno pere ruke i izbegava dodirivanje očiju.

• Održavajte higijenu posteljine i peškira.

• Ograničite vreme ispred ekrana pre spavanja kako bi se omogućilo pravilno treptanje i smanjila mogućnost nakupljanja sekreta u suznim kanalima.

• Jačajte imunitet deteta zdravom ishranom bogatom vitaminima i mineralima.

• Ako dete ima sklonost ka čmičku, konsultujte se sa pedijatrom o mogućim preventivnim merama.

Zaključak

Čmičak kod dece je uobičajena i uglavnom bezopasna infekcija koja se može tretirati jednostavnim merama kod kuće.

Pravilna higijena, topli oblozi i pažljivo praćenje simptoma mogu pomoći u brzom oporavku.

Ako se čmičak često ponavlja ili izaziva komplikacije, neophodno je potražiti savet lekara.

Prevencija kroz dobre higijenske navike i izbegavanje faktora rizika može značajno smanjiti učestalost ove neprijatne infekcije.

 

BRNU virus je virus koji je relativno nov i trenutno se pojavljuje u određenim delovima sveta.

Kao i kod mnogih virusa, BRNU virus može izazvati različite simptome, a deca su često posebno osetljiva na virusne infekcije zbog još uvek razvijajućeg imunološkog sistema.

Iako se o BRNU virusu još uvek uči, važno je da roditelji budu informisani o mogućim simptomima, načinima prenosa i merama prevencije.

Šta je BRNU virus?

BRNU virus je virusna infekcija koja pripada porodici virusa koji su poznati po izazivanju respiratornih problema.

Ovaj virus se prvenstveno prenosi kapljičnim putem, slično gripu i prehladi, ali može izazvati ozbiljnije simptome kod određene populacije, naročito kod mladje dece, starijih osoba i onih sa oslabljenim imunitetom.

Iako se širenje virusa trenutno prati, nije poznato koliko dugo će trajati i koje dugoročne efekte može imati.

Kako se prenosi BRNU virus?

BRNU virus se prenosi putem kapljica koje se oslobađaju prilikom kašljanja, kijanja ili govora zaražene osobe.

Takođe se može preneti kontaktom sa kontaminiranim površinama, a zatim dodirom lica, očiju, nosa ili usta.

Glavni načini prenosa uključuju:

• Blizak kontakt sa zaraženom osobom: Virus se širi kapljično, pa blizak kontakt sa zaraženima može lako dovesti do prenosa.
• Dodirivanje kontaminiranih površina: Virus može opstati na površinama nekoliko sati, pa se može preneti ako se dodirnu kontaminirane površine, a zatim lice.
• Prenos sa osobe na osobu: BRNU virus može biti zarazan i pre nego što se simptomi pojave, što otežava identifikaciju i kontrolu širenja virusa.

Simptomi BRNU virusa

Simptomi BRNU virusa mogu varirati u težini, od blagih do ozbiljnih, a kod dece se često manifestuju respiratorni problemi.

U nekim slučajevima, simptomi mogu biti slični onima kod obične prehlade ili gripa, dok kod drugih mogu izazvati ozbiljnije komplikacije.

Najčešći simptomi BRNU virusa uključuju:

• Povišena temperatura: Groznica je jedan od prvih simptoma infekcije BRNU virusom.
• Kašalj: Suvi ili produktivni kašalj koji se često javlja kao deo respiratorne infekcije.
• Umor i slabost: Deca mogu biti neuobičajeno umorna i iscrpljena.
• Curenje nosa i zapušenost: Simptomi prehlade, kao što su curenje nosa i zapušenost, mogu pratiti ovu infekciju.
• Bol u grlu: Upala grla često prati respiratorne infekcije poput BRNU virusa.
• Otežano disanje: U ozbiljnijim slučajevima, deca mogu imati probleme sa disanjem, što zahteva hitnu medicinsku pažnju.

Kod starije dece i odraslih, simptomi mogu biti blaži, dok kod mlađe dece, simptomi mogu eskalirati brže i biti ozbiljniji, posebno ako postoji osnovno zdravstveno stanje.

Dijagnoza BRNU virusa

Dijagnoza BRNU virusa obično se postavlja na osnovu simptoma i laboratorijskih testova.

Ako se sumnja na BRNU virus, lekar može uzeti uzorak iz respiratornog trakta (bris nosa ili grla) kako bi se potvrdila infekcija.

Testovi koji se koriste uključuju:

• PCR testovi: Ovi testovi mogu otkriti prisustvo BRNU virusa i pomoći u potvrdi dijagnoze.
• Krvni testovi: U nekim slučajevima, lekar može tražiti krvni test kako bi proverio prisustvo antitela na virus.

Lečenje BRNU virusa

Trenutno ne postoji specifičan lek za BRNU virus, jer se lečenje uglavnom svodi na ublažavanje simptoma i pružanje podrške organizmu da se izbori sa infekcijom.

Većina dece sa blagim simptomima može se oporaviti kod kuće uz odmor i pravilnu negu.

Opcije lečenja uključuju:

1. Odmor i hidratacija: Važno je da dete dovoljno odmara i pije tečnost kako bi ostalo hidrirano.
2. Lekovi za snižavanje temperature: Ibuprofen ili paracetamol mogu se koristiti za snižavanje temperature i ublažavanje bolova.
3. Lokalni tretmani za nos i grlo: Fiziološki rastvor za nos može pomoći u smanjenju zapušenosti, dok topli napici mogu ublažiti bol u grlu.
4. Lekovi protiv kašlja i dekongestivi: U dogovoru sa lekarom, mogu se koristiti lekovi koji pomažu u ublažavanju kašlja i olakšavanju disanja.

Prevencija BRNU virusa

Kao i kod mnogih virusnih infekcija, najbolji način da se BRNU virus spreči jeste primena preventivnih mera koje smanjuju rizik od prenosa.

Najvažnije mere prevencije uključuju:

• Pranje ruku: Redovno i temeljno pranje ruku sapunom i vodom je ključna mera za sprečavanje širenja virusa.
• Izbegavanje kontakta sa zaraženim osobama: Držanje na distanci od osoba koje pokazuju simptome infekcije, kao što su kašalj i kijanje.
• Nošenje maske: U područjima gde je širenje virusa rasprostranjeno, nošenje maske može pomoći u smanjenju rizika od prenosa, naročito u zatvorenim prostorima.
• Dezinfekcija površina: Redovno čišćenje i dezinfekcija površina koje se često dodiruju, poput kvaka, igračaka i stolova, može smanjiti rizik od prenosa virusa.

Kada se obratiti lekaru?

Roditelji treba da se obrate lekaru ako dete pokazuje ozbiljnije simptome BRNU virusa, kao što su:

• Visoka temperatura koja traje duže od nekoliko dana.
• Otežano disanje ili ubrzano disanje.
• Neobično umorno ili letargično ponašanje.
• Odbijanje hrane i pića, što može ukazivati na dehidraciju.
• Svi simptomi koji se naglo pogoršavaju.

Lekar će obaviti potrebne preglede i, ako je potrebno, uputiti dete na dalje testiranje ili hospitalizaciju u slučaju ozbiljnih komplikacija.

Zaključak

BRNU virus je novi virus koji zahteva pažnju roditelja, posebno kada je reč o deci.

Iako se većina infekcija završava blagim simptomima i brzim oporavkom, važno je pratiti simptome kod dece i primenjivati mere prevencije kako bi se smanjio rizik od infekcije.

Ukoliko simptomi postanu ozbiljni, pravovremena medicinska intervencija može pomoći u sprečavanju komplikacija, zato se obavezno obratite pedijatru.

Ravna stopala kod dece su česta pojava i obično su deo normalnog razvoja stopala.

Iako većina dece preraste ovaj problem bez potrebe za lečenjem, neka deca mogu imati simptome koji zahtevaju posebnu pažnju i tretman.

U ovom tekstu ćemo objasniti šta su ravna stopala, koji su njihovi uzroci, kako ih prepoznati, kada je potrebno lečenje i koje mere mogu pomoći u očuvanju zdravlja stopala.

Šta su ravna stopala?

Ravna stopala, poznata i kao pes planus, karakterišu se izostankom normalnog luka stopala.

Kod beba i male dece stopala prirodno izgledaju ravno jer se kosti, ligamenti i mišići još uvek razvijaju.

Kod većine dece se luk formira spontano do šeste godine života, dok kod nekih može ostati nizak ili potpuno ravan.

Uzroci ravnih stopala kod dece

Ravna stopala mogu imati različite uzroke, uključujući:

• Normalan razvoj: Kod većine dece, ravna stopala su fiziološka pojava i ne zahtevaju tretman.

• Porodična predispozicija: Ako roditelji imaju ravna stopala, veća je verovatnoća da će ih imati i dete.

• Slabost mišića i ligamenata: Kod neke dece, slabost u mišićima i ligamentima stopala može doprineti izostanku razvoja luka.

• Prekomerna telesna težina: Dodatni pritisak na stopala može otežati formiranje luka.

• Neurološka i ortopedska stanja: U retkim slučajevima, ravna stopala mogu biti povezana sa neurološkim ili ortopedskim oboljenjima koja utiču na strukturu i funkciju stopala.

Simptomi ravnih stopala

Iako većina dece sa ravnim stopalima ne oseća nikakve tegobe, neki mogu iskusiti:

• Bol u stopalima, posebno nakon duže aktivnosti ili hodanja.

• Umor u nogama.

• Bol u kolenima, kukovima ili donjem delu leđa.

• Neravnomerno trošenje obuće.

• Promene u hodu, poput spuštenih ili uvučenih članaka.

Kada potražiti pomoć lekara?

Ukoliko dete ima sledeće simptome, preporučuje se konsultacija sa pedijatrom ili ortopedom:

• Bol u stopalima ili drugim delovima tela povezan sa ravnim stopalima.

• Asimetrija u hodu ili držanju tela.

• Pogoršanje ravnih stopala sa godinama.

• Ukočenost stopala i ograničena pokretljivost.

• Učestale povrede stopala, kolena ili skočnog zgloba.

Tretman ravnih stopala kod dece

Lečenje zavisi od simptoma i uzroka ravnih stopala:

• Vežbe za jačanje stopala: Vežbe poput hodanja na prstima, skupljanja predmeta nožnim prstima i istezanja mišića stopala mogu pomoći u poboljšanju stabilnosti i funkcije stopala.

• Odgovarajuća obuća: Važno je da dete nosi udobnu obuću sa dobrom potporom luka stopala i fleksibilnim đonom.

• Ortopedski ulošci: U slučajevima kada dete oseća bol, lekar može preporučiti uloške za obuću koji pružaju dodatnu podršku stopalima.

• Fizička terapija: U težim slučajevima, fizioterapeut može pomoći detetu u jačanju mišića i poboljšanju biomehanike stopala.

• Hirurški zahvat: Hirurgija je retko potrebna i koristi se samo u slučajevima kada su ravna stopala izrazito rigidna i povezana sa drugim ortopedskim problemima.

Prevencija i nega stopala

Iako se ravna stopala ne mogu uvek sprečiti, postoje mere koje mogu pomoći u očuvanju zdravlja stopala:

• Podsticanje igre i aktivnosti: Igra bosim nogama po različitim podlogama jača mišiće stopala.

• Pravilna obuća: Obuća treba da bude fleksibilna, stabilna i udobna, bez previše uskog prednjeg dela.

• Održavanje zdrave telesne težine: Smanjenje pritiska na stopala može doprineti pravilnom razvoju luka.

• Redovne kontrole kod pedijatra ili ortopeda: Ako postoji porodična predispozicija ili sumnja na probleme sa stopalima, redovni pregledi mogu pomoći u ranom otkrivanju i prevenciji komplikacija.

Zaključak

Ravna stopala kod dece su najčešće bezopasna i deo normalnog razvoja.

Međutim, ako dete oseća bol ili ima problema sa hodom, važno je obratiti se lekaru radi pregleda i preporuka za tretman.

Uz odgovarajuću negu, vežbe i pravilnu obuću, većina dece neće imati dugoročne posledice od ravnih stopala i moći će da se bavi svim željenim aktivnostima bez nelagodnosti.